BEOGRAD JE JOŠ 1871. IMAO JAVNU KUĆU! Zvali su je „ZAVOD ZA LJUBAV“, a žandarmi su žene vodili na preglede dva puta nedeljno

Istorija ovdašnjeg podzemnog života ne počiva na književnim delima, već je zabeležena šturim zapisima u policijskim beležnicama i lekarskim kartonima.

Zvanična svedočanstva o ovoj praksi na našim prostorima sežu u 19. vek, kada su prvi crveni fenjeri zasijali u Zemunu, tačnije u Ribarskoj ulici. Odatle se delatnost proširila na Beograd, najpre na trgovačke i lučke delove Savamale i Dorćola, naročito Vidinsku ulicu i Ulicu cara Dušana, a potom i na padine Vračara.

Iza ove varoške svakodnevice krila se surova socijalna drama. Ratovi sa Turcima ostavili su za sobom brojne udovice i siročad bez imetka i obrazovanja. Rad u kafanama, najpre na pomoćnim poslovima, u kuhinji ili na posluživanju gostiju, često im je bio jedini način da opstanu, a neke je nemaština potom odvela u prostituciju.

Vlasnici mehana i makroi dobro su znali kako da unovče žensku nevolju. Devojke dovođene iz unutrašnjosti skidale su seoske suknje od sukna i oblačile naizgled raskošne toalete, a gazde su ih u sobicama iznad kafana nudile gostima uz večeru, neretko po ceni skromnog obroka. O razmerama eksploatacije svedoči podatak da su pojedine žene imale i po petnaest mušterija dnevno. Iako su se početkom 20. veka neke osamostalile i počele bolje da zarađuju, nijedna nije ostala upamćena kao umetnička muza.

Skrivena su ostala i imena uglednih varošana koji su posećivali ove odaje. Nekadašnji šef prestoničke policije Tasa Milenković zabeležio je da je među moćnim i imućnim ljudima bilo i onih čije je ponašanje opisivao kao izopačeno. Pomenuo je i čoveka koji je u takve radnje uvlačio sopstvenu suprugu, ali njihove identitete, iz predostrožnosti i straha, nije zapisao. O svojim ljubavnim pohodima među beogradskim damama tog doba u dnevniku je otvoreno pisao i austrijski diplomata Benjamin Kalaj.

Odnos države prema “telesnom grehu” dugo su određivale stroge patrijarhalne kazne. O tome svedoči i nalog za šibanje preljubnika koji je knez Miloš diktirao Vuku Karadžiću. Ipak, kako je varoš rasla, vlast je moralnu osudu postepeno zamenjivala administrativnim uređivanjem ove delatnosti. U decembru 1871. godine ministar unutrašnjih dela doneo je raspis o javnom bludu i radu bordela, čime je prestonica dobila svoj prvi legalni kupleraj, u narodu ubrzo prozvan “zavod za ljubav”.

Propisi su potom dopunjavani i pooštravani 1881, 1884. i 1900. godine, sve dok general Petar Živković tokom Šestojanuarske diktature 1929. godine nije zabranio legalan rad ovih kuća, smatrajući ih izvorom opšteg rasula.

Poseban prizor na ulicama starog Beograda bile su povorke žena koje su odlazile na obavezne zdravstvene preglede. Za njihovo sprovođenje zakon je obavezivao vlasnike mehana, dok je nadzor vršio gradski fizikus.

Dva puta nedeljno, utorkom i petkom, žene su u večernjim haljinama, s upadljivom šminkom i pažljivo oblikovanim punđama, prolazile gradskim ulicama uz oružanu pratnju žandarma. Koračale su uzdignute glave ka ginekološkim ambulantama, ne obazirući se na pogrde i uvrede koje su im dobacivale varoške žene i deca.

Ove nesvakidašnje povorke često su bile tema novinskih hronika. U njima su beleženi detalji o miljenicama gostiju, poput izvesne “Male Julče”, ali i o ekskluzivnim gošćama koje su iz Austrougarske dolazile na po dve nedelje. Kao svedočanstvo tadašnjeg medicinskog nadzora, u Lekarskom društvu u Beogradu i danas se čuvaju ginekološki sto i instrumenti korišćeni pre više od jednog veka.